Gordan Velev

Socijalna preduzeća – ne baš tako apstraktan pojam!

Ovako mlad, rekao bih, još uvek dečiji, demokratski sistem kao što je naš (pa time i njegove institucije) ima još uvek jako puno nesinhronizovanih pokreta i brzopletih poteza. Ako ste skloni vizuelizaciji, da biste bolje zamislili to o čemu govorim, zamislite tinejdžera, kad se između sedmog i osmog razreda, „razvuče“ za 10 ili 20 centimetara. Neusklađen, klimav, prenaglašen hod; mutiran i bučan glas; ishitreni, „nezavisni“ potezi i mnogo, mnogo, mnogo nepromišljenih situacija i odluka.

E, upravo tako izgleda većina javnih institucija, ali i društvenih dijaloga i odluka u Srbiji danas. OK, slažem se da sam nas možda učinio starijim nego sto jesmo, ali dozvolite mi da mislim da smo makar tinejdžeri, a ne odojčad!

„Rasklimanost“ i „neusklađenost“ javnih institucija i našeg društva je najvidljivija kada ih stavite na test u kome treba da se pozabave multisektorskim i intersektorskim temama. Prostije, kada više sektora (biznis, civilni i javni) moraju da sednu za jedan sto, da se razumeju, ali i da znaju šta govore budući da prvo unutar svog sektora (intersektorski) moraju da komuniciraju i usaglase svoje stavove. Kako smo i mi i naše institucije naviknuti na proste, nepreklapajuće modele (svako u svom brlogu) i minimalna doza apstraktnog mišljenja i društvenog eksperimentisanja nas iscrpi do mere odustajanja.

Tema socijalnog preduzetništva upravo na ovaj način testira srpske institucije i društvo (ali ne samo njih). Naime, u ovoj sintagmi imamo pojmove koji se srpskim institucijama, a ništa manje i novim „preduzetnicima“ i ključnim donosiocima odluka, čine sukobljenim do nepomirljivosti.

Kako to da preduzetništvo može da bude socijalno?

Ajmo da testiramo samo neke od osnovnih pretpostavki/predrasuda ovog pojma.

PREDRASUDA 1: SOCIJALNO u preduzetništvu?

OK, ali zar „socijalno“ nije u nadležnosti države? „On je na socijalnom“, „država obezbeđuje socijalno“, „socijalno košta poslodavca“. Kakve to veze ima sa preduzetništvom!?

Ovo je delimično utemeljeno na činjenici da od kada mi znamo za državu, ONA i isključivo ONA se brinula za „socijalne slučajeve“. Pitanje glasi: da li je to neminovan raspored uloga? Da li je baš država ta koja najbolje zna kome je kakva vrsta socijalne usluge potrebna i da li uspeva da na najefikasniji način tu uslugu i pruži? I to, po najboljoj ceni? Da li je možda bolje, efikasnije i jeftinije „prebaciti“ deo posla na privatni sektor? Ne referiram na Miškovića, mada, kako je krenulo... Mislim konkretno na treći sektor i organizacije civilnog društva (u duhu loše shvaćenog kapitalizma često se zaboravlja da su i nevladine organizacije privatna inicijativa, možda i najizvorniji proizvod kapitalizma). Ovo se doduše, u izvesnoj meri, i radi novim Zakonom o socijalnoj zaštiti, gde se otvara mogućnost privatnim pružaocima socijalnih usluga da „preuzmu“ deo odgovornosti države, ali, ako su dovoljno inovativne, da te usluge prodaju i na otvorenom tržištu.

Od više od 16.000 udruženja u Srbiji preregistrovanih u toku 2011. godine više od 60 odsto se bavi upravo pružanjem socijalnih, kulturnih i drugih usluga. Siguran sam da će bar deo njih biti zainteresovan da borbu za stalne donacije, zameni naplaćivanjem svojih usluga. Državi ili privatniku, nije bitno. I gle, eto jedne definicije socijalnih preduzeća – pružaoci usluga! Od više od dva miliona socijalnih preduzeća u EU, oko 70 odsto se bavi upravo pružanjem različitih usluga, uglavnom socijalnih, za račun države ili nekog drugog. Uzgred, siguran sam da će sa korisnicima lokalnih Centara za socijalni rad, mnogo bolje znati šta da radi organizacija sa lokala, nego podružnica sa planom i programom iz centrale u Beogradu.

Drugo, novije utemeljenje predrasude da socijalno ne može da bude deo preduzetništva ima korene u našem shvatanju kapitalizma, ili uopšte, tržišne ekonomije na klasičan kaubojski način. Ne znam koliko je puta potrebno reći – privatna inicijativa NIJE samo inicijativa da napravite keš i da se u tom procesu otarasite leša, a da vas ne uhvate. Ona može da bude i mnogo toga drugog, između ostalog, da napravite nešto suprotno od gore pomenutog. Na koji ćete način to uraditi, e pa, to je...privatno. Možete osnovati udruženje i građanskom akcijom se boriti za određeni cilj, ili pak možete napraviti kompaniju kojoj je cilj da samim poslovanjem reši određeni društveni problem. Zvuči previše jednostavno, znam, ali malom broju ljudi u Srbiji pada na pamet da preduzetništvo mogu da usmere u bilo šta drugo sem u akumulaciju gotovog novca za dovoljnu količinu poroka.

PREDRASUDA 2: PREDUZETNIŠTVO u socijalnom!?

„Man’te me se toga, pa kol’ko smo se borili za slobodno tržište i vi nam sada uvaljujete i socijalu. Nek’ to država radi! Osnovni motiv preduzetništva je sticanje profita”…

Pogledajmo na kratko ogromne međunarodne biznise poput Yunus-ove Gramini Banke, Mozzile ili pak FAIRTRADEa, koji predstavljaju multimilionske NEPROFITNE organizacije sa jasnim vizijama i ciljevima da poboljšaju jedan deo društvene stvarnosti.

Pitanje koje često dobijate kada akcentujete da su gore pobrojani primeri neprofitni, je uglavnom: Kako je to moguće uopšte!?

I baš se ovo pitanje odnosi na pomenuto kaobojsko shvatanje tržišta. U najkraćem – postoji jedan veliki i širok svet izmešanih i kombinovanih formi u kojima su ljudi slobodni da svoju energiju, vreme i novac „upregnu“ na način koji garantuje finansijsku održivost, a profit usmerava u rešavanje određenih društvenih problema. I to nije ništa neobično. Još prostije – preduzeće ne služi jedino i isključivo za sticanje para. Ima tu još po koje funkcije…

Ali hajde da ostavimo po strani velike igrače. Najveći deo sektora socijalnih preduzeća predstavljaju upravo mikro, mala i srednja preduzeća, njih više od 99 odsto. Bilo da nude prelaznu šansu za zapošljavanje i usavršavanje, radnu integraciju, ili koriste proces proizvodnje za radnu terapiju – sve su ovo firme koje prvenstveno na umu imaju dobrobit ljudi sa kojima rade, a tek onda profit. Ponovo, eto još jedne definicije – možete zapošljavati ili kroz posao pripremati za zapošljavanje osobe koje inače ne bi mogle da na otvorenom tržištu pronađu posao ili ga nikad ne bi ni mogli obavljati u potpunosti. I da bi ovakve firme videli ne morate da idete u tu daleku EU, susedi Hrvati imaju odlične primere, ali i mi u Srbiji ne zaostajemo.

PREDRASUDA 3: Neće to kod nas da se primi!

Jedna od osnovnih predrasuda u nas je upravo ova – iako nešto radi negde drugde, mi smi mali, prvljavi i zli i znamo i kliker da pokvarimo...

E pa, ne bih se složio – u Srbiji je po poslednjem rađenom istraživanju, iz 2006, bilo oko 1200 socijalnih preduzeća. Ovde moram da budem precizniji – ispravan naziv je organizacije koje funkcionišu na principima socijalnih preduzeća, budući da još uvek nemamo zakone po kojima ih formalno-pravno možemo zvati socijalnim predzećima. Doduše, nemamo ni zakon o firmama već o društvima, ili nevladinim organizacijma već o udruženjima, pa ipak svi znamo na šta mislimo kada ih pomenemo. Broj socijalnih preduzeća je svakako porastao u prošlih nekoliko godina tako da, Slobo, (prim.aut. autor pomenutog istraživanja), spremni smo za novo istraživanje. A spremni smo i da ime uđe u kolokvijalni govor kao što su ušle firme i nevladine organizacije.

Takođe, da budemo iskreni – naša sklonost ka prostim modelima uslovila je i dosta prost pogled na pravo. Ako je gledati naš pravni sistem – postoji ili-ili…ili profitno 100 odsto ili, neprofitno 100 odsto! Nikakva međuforma nije potrebna kako se ne bi unosila pometnja. Ni najmanje eksperimantisanja da ne bi bilo zloupoteba! A zloupotreba nikad više. Nažalost, socijalna preduzeća jesu upravo ta međuforma – nemaju pun komercijalni kapacitet sa jedne strane, ali nije baš ni da su udruženja filatelista. I upravo zato predstavljaju izazov kako za institucije, tako i za javnost koja bi, ukoliko je moguće, da debatuje o što prostijim modelima.

Naravno, tu debatu dodatno “poboljšavaju” i političari. Znamo kako je, bliže se izbori, a demagoških sintagmi nikada manje. Potrošile su se u nizu: Kosovo je Srbija, i EU i Kosovo, pa su ove prethodne dovele do stanja koje hitno zahteva i socijalno i preduzetno. I onda, samo, se nameće, a? Čak vam i ne treba prepamentan marketing stručnjak ili vođa kampanje.

Ali, na stranu političari, nepoverenje i nefunkcionalnost. Pojam socijalnog preduzeća je ozbiljnije počeo da se probija u javnost Srbije i na mogim je mestima ozbiljno prihvaćen. Formirane su prve mreže socijalnih preduzeća, postoje ozbiljna partnerstva u ovoj oblasti kao i početna literatura, oformljeni su programi podrške – što oni „meki“ i uglavnom konsultantski, to i oni „tvrđi“, finasijski. Više javnih institucija je uključeno u dijalog o razvoju ovog koncepta, a biznis sektor pokazuje stalno interesovanje za ovu vrstu organizacija. Činjenica je da ova tema zahteva partnerstva na koja nismo u velikoj meri naviknuti – prvenstveno između sektora zapošljavanja i socijale na državnom nivou, i trećeg sektora i države na nivou multisektorskih partnerstava. Biznis sektor je ovde važna podrška ovakvom procesu. I činjenica je da nas ovakva partnerstva zbunjuju, pošto nam otkrivaju da ne postoje samo prosti modeli.

Zbog toga se još uvek teturamo kao pubertetlija, ali šta ćeš, makar smo u naponu snage!

Gordan Velev, programski koordinator u Grupi 484